-Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić

Da su pol­tro­ni i na­iv­ni naj­broj­ni­ja gru­pa­ci­ja u Cr­noj Go­ri, uvje­rio sam se ne­bro­je­no pu­ta. Me­đu­tim, na pri­mje­ru pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra u Ame­ri­ci, ovo mo­je sa­zna­nje je još je­dan­put po­tvr­đe­no. Ne­ma tog gla­sa­ča, sim­pa­ti­ze­ra, čla­na ili vi­so­kog funk­ci­o­ne­ra DPS-a i nje­go­vih ko­a­li­ci­o­nih part­ne­ra ko­ji ni­je zdu­šno po­dr­ža­vao pred­sjed­nič­kog kan­di­da­ta De­mo­kra­ta Hi­la­ri Klin­ton. Oni ko­ji po­dr­ža­va­ju mo­ju po­li­tič­ku op­ci­ju pri­želj­ki­va­li su po­bje­du Do­nal­da Tram­pa i za­o­kret u vo­đe­nju spolj­ne po­li­ti­ke, na­ro­či­to pre­ma Za­pad­nom Bal­ka­nu. Tog ju­tra ka­da su pre­bro­ja­va­ni gla­so­vi, a na­ro­či­to ka­da su ob­ja­vlje­ni ko­nač­ni re­zul­ta­ti, re­žim­ska Cr­na Go­ra je bi­la u ža­lo­sti, a mo­ja, na­iv­na Cr­na Go­ra, ni­je skri­va­la za­do­volj­stvo. Za one ko­ji bo­lje po­zna­ju pri­li­ke u Ame­ri­ci ni­je bi­lo di­le­me da u spolj­noj po­li­ti­ci ne­će bi­ti ve­li­kih pro­mje­na i da će po­ru­ke sa pred­iz­bor­nih sku­po­va pred­sjed­nič­kog kan­di­da­ta Do­nal­da Tram­pa osta­ti sa­mo mr­tvo slo­vo na pa­pi­ru. Po­sje­ta ame­rič­kog pot­pred­sjed­ni­ka Maj­ka Pen­sa i na­čin na ko­ji ga je do­če­ka­la re­žim­ska Cr­na Go­ra, po­tvr­dio je u na­ro­du po­znat stav – da je po­li­ti­ka ve­li­ka kur­va. To­li­ku vr­stu pol­tron­stva i vje­štač­kog iz­li­va za­do­volj­stva sa­mo re­žim­ska Cr­na Go­ra mo­že od­glu­mi­ti. Me­đu­tim, Pen­so­ve iz­ja­ve u to­ku i po za­vr­šet­ku po­sje­te naj­bo­lje svje­do­če da u svjet­skoj po­li­ti­ci ne­ma prav­de za one ko­ji kroz ži­vot ko­ra­ča­ju us­prav­no, ali i da svi­je­tom upra­vlja­ju lič­no­sti ne­do­stoj­ne ulo­ge ko­ju ima­ju u kre­i­ra­nju svi­je­ta. Iza sve­ga pr­ven­stve­no sto­je no­vac i bi­znis. Bal­kan je in­te­re­san­tan Ame­ri­ci da bi dr­ža­la pod kon­tro­lom Evro­pu, ali i nad­gle­da­la Ru­si­ju. Nji­ma ni­je bit­no ko je na vla­sti u Cr­noj Go­ri – dik­ta­to­ri ili kri­mi­nal­ci. Nji­ma je je­di­no va­žno da je re­žim spre­man da bez po­go­vo­ra iz­vr­ša­va nji­ho­ve na­lo­ge. Usred lu­di­la ko­je ha­ra svi­je­tom naj­vi­še tr­pi ma­li čo­vjek, osu­đen na pat­nju ko­joj ne mo­že da se od­u­pre. Za­to, taj ma­li čo­vjek na­iv­no vje­ru­je svi­ma ko­ji ša­lju po­ru­ke ko­je da­ju na­du da se ne­što mo­že pro­mi­je­ni­ti, ne­shva­ta­ju­ći da iz­me­đu jav­no iz­go­vo­re­nih ri­je­či i dje­la u me­đu­na­rod­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji po­sto­je ogrom­ne raz­li­ke. Ta pod­mu­kla di­plo­ma­ti­ja, ko­ja u jav­no­sti ša­lje po­ru­ke mi­ra, a u taj­no­sti spre­ma po­ha­ru prav­do­lju­bi­vih na­ro­da, za­vi­la je u cr­no mi­li­o­ne lju­di na pla­ne­ti. Mi ži­vi­mo vri­je­me ve­li­kih ap­sur­da. Opo­zi­ci­ju u Cr­noj Go­ri svi­jet gu­ra na raz­go­vor s re­ži­mom, iako do­bro zna da ova vlast ni­je spo­sob­na za di­ja­log, ni­ti za bi­lo ka­kav is­kre­ni raz­go­vor. Nji­ma di­ja­log je­di­no tre­ba da bi se iza nje­ga kri­le nji­ho­ve pa­kle­ne na­mje­re da nas odvo­je od na­ših vje­či­tih pri­ja­te­lja. Ka­kva je to Evrop­ska uni­ja u ko­joj Hr­vat­ska, nji­ho­va čla­ni­ca, bez ika­kvih po­sle­di­ca sla­vi fa­ši­zam kao svo­je naj­ve­će do­stig­nu­će? Ka­kva je to Evrop­ska uni­ja ko­ja do­zvo­lja­va da se pro­gon či­ta­vog jed­nog na­ro­da sa svo­jih vje­kov­nih og­nji­šta sla­vi kao na­ci­o­nal­ni pra­znik ze­mlje čla­ni­ce, ili gdje se pje­sma “Za dom sprem­ni” do­ži­vlja­va kao na­ci­o­nal­na him­na? Da li nas in­sta­li­ra­nje pro­za­pad­nih re­ži­ma u bal­kan­skim ze­mlja­ma vo­di ka gu­blje­nju iden­ti­te­ta? Da li će Vu­čić gu­bi­tak Ko­so­va, ko­ji mu je Za­pad pri­pre­mio, sla­vi­ti na­red­nih go­di­na kao svo­ju ve­li­ku di­plo­mat­sku po­bje­du? Da li će i ubu­du­će u sop­stve­noj od­bra­ni po­na­vlja­ti otr­ca­nu fra­zu da ti­me spa­sa­va srp­sku dje­cu od no­vih stra­da­nja? Da li će na­ša Cr­kva po­sla­ti ja­snu po­ru­ku li­de­ri­ma Sr­ba na pro­sto­ri­ma gdje ži­ve Sr­bi da ne­ma­ju nje­nu po­dr­šku za pro­da­ju Ko­so­va, ni­ti za od­u­sta­ja­nje od bor­be za oču­va­nje iden­ti­te­ta srp­skog na­ro­da? Jer, ma ko­li­ko se ne­ki li­de­ri kri­li iza cr­kve, tre­ba im ja­sno sta­vi­ti do zna­nja da se svi oni ko­ji su na bi­lo ko­ji na­čin oka­lja­li obraz, za­lu­du kr­ste i kla­nja­ju, jer Bog sve vi­di, i ma ko­li­ki bi­li man­gu­pi, ne mo­gu ga pre­va­ri­ti, a da pro­đu bez ka­zne.